| |
Bob Dylan
Beogradska Arena
06. jun 2010.
Organizator: Avalon produkcija
|
07. jun 2010.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Robert Zimmerman iliti Bob Dylan, predstavlja koloslanu figuru u modernoj muzici. Čovek je poštovan i kao pesnik, autor, kompozitor i pisac.
Kako pisati o takvom velikanu a ne ogrešiti se o njega? Ja sam se već ogrešio davne 1991. godine kad je Dylan prvi put bio u tadašnjoj Jugoslaviji, na terenu fudbalskog kluba "Zemun". Nisam prisustvovao tom koncertu. Izveštaji su bili vrlo kontradiktorni. Neki su ga hvalili, neki su govorili da ih je razočarao.
Šta reći za ovaj koncert kad većina ljudi hvali Dylana, ali su pojedinci "debelo" razočarani.
Činjenica da u 20:30 nije bilo mnogo gledalaca u Areni, nije mnogo obećavala. Činilo se čak da će Hala biti poluprazna, međutim tokom koncerta zapazio sam da su svi nivoi Hale, čak i najviši bil prepuni ljudi.
U 20:43h svetla su se ugasila i na scenu je stupio Dylan sa svojim bendom. Oni u belim odelima, crnim košuljama i crnim šeširima (većina), a on u beloj košulji, belom panama šeširu, crnom odelu sa zlatnim manžetnama, okovratnikom, dugmićima i zlatnom trakom na pantalonama.
 |
Dobro držeći gospodin (69 godina), Dylan je započeo je koncert svirajući organe (harmonijum) i uveo bend u "Rainy Day Women 12&35". Publika je odmah oduševljeno reagovala. Posle vrlo vitalne verzije ove pesme, Dylan se uhvatio gitare i krenuo u "It Ain’t Me Babe". Nismo još ni došli do daha a on je već svirao "I’ll Be Your Baby,Tonight", "Masters of War" i "Stuck Inside of Mobile With The Memphis Blues Again".
|
Šta reći i kako opisati kako smo se osećali? Nismo mogli ni da sanjamo da će u relativno kratkom vremenskom periodu, Bob Dylan izvesti neke od svojih najboljih i najvoljenijih kompozicija.
Za one koji su počeli da prate njegov rad u 90-tim i 2000-tim, Bob je izveo "Beyond Here Lies Nothing" (saTogether Through Life, 2009), "Honest to Me" i "Workingman’s Blues #2" (sa Love and Theft, 2001) i "Cold Irons Bound" (sa Time Out of Mind, 1997). Na "Forgetful Heart" (Together through Life) multiinstrumentalista Donny Herron koji je uglavnom svirao pedal steel i slide gitaru (a u jednoj pesmi i trubu!) dohvatio se violine a basista Tory Garnier kontrabasa. Tako su izveli jednu od najupečatljivijih kompozicija sa poslednjeg studijskog albuma. Dylan se kretao između organa i gitare a krajem koncerta svirao je i usne harmonike dok je gitarista Charlie Sexton svirao izuzetne gitarske solo deonice ponašajući se kao pravi i punokrvni rocker (što naravno i jeste!). Svi smo bili na "sedmom nebu" kada je bend izveo "Highway 61 Revisited". To su bili trenuci ostavarenja naših mladalačkih snova. Pomalo patetično zvuči ali Dylan nam je i tada kao i danas mnogo značio! Nakon "Not Dark Yet" (Time Out of Mind), koju Dylan retko izvodi na koncertu, krenula je kotrljajuća "Thunder On The Mountain" (Modern Times, 2006) a posle nje ostvario se još jedan san - savršena verzija pesme "Ballad of a Thin Man".
Nismo mogli da verujemo da je prošlo već sat i po od početka koncerta, a muzičari su se već povukli sa scene.
Posle gromoglasnog aplauza i dozivanja, Bob Dylan se vratio i "dotukao" nas sa definitivnom verzijom "Like A Rolling Stone". Dok smo mi hvatali vazduh od uzbuđenja i oduševljenja krenula je "Jolene" (Together Through Life), a onda za kraj večeri i "Blowin’ In The Wind". U totalno neprepoznatljivom aranžmanu ova pesma je u početku zbunila prisutne, no kad smo čuli poznate stihove bilo nam je jasno šta se dešava. Bend koji je bio pojačan violinom Donnyja Herrona nas je zbunio ali i oduševio svojim umećem. Svetla su se ugasila, pa upalila, Dylan i bend su se naklonili publici i otišli ostavljajući nas željne "još bar dve-tri pesme-one nama omiljene".
Razgovarajući kasnije sa ljudima koji su gledali više Dylanovih nastupa, dobio sam uveravanje da je koncert kome smo prisustvovali jedan od najboljih na ovoj turneji.
Bilo je očito i da je Dylan bio poprilično dobro raspoložen - igrao je u backstageu, često se osmehivao publici a i njemu i bendu je prijao oduševljen doček koji su dobili od beogradske publike. Naravno bilo je tu i manjih zamerki - miks instrumenata nije u svakom trenutku bio najbolji pa su ponekad klavijature "gušile" gitaru i u nekim momentima Charlie Sexton i Dylan su se "tražili", no to nije bilo na štetu opšteg utiska. Takođe pojedincima nisu prijali novi aranžmani voljenih im pesama, pa su kasnije zbog toga negodovali.
Postojao je i problem balansa zvuka u pojedinim delovima Arene. Ipak većina posetilaca deli mišljenje da je ovo bio koncert za pamćenje.
S tim se i ja slažem.
I bi Dylan! A vi, jeste li vi bili na koncertu?
tekst - Slobodan Vlaketić
fotografije - Nebojša mićković
|
|
|
|
